|
Soko Vremena Visoko na nebu jednog prastarog sveta, leti usamljeni soko. On dolazi iz vremena starijih od ovog sveta i njegovo poreklo i njegov cilj su meni nepoznati. Za neke, on je samo soko. Njegova krila nisu velika; njegovo telo je sitno, a glas nečujan naspram prostranstva ovog omanjeg sveta, ali je njegova moć nemerljiva. Za mene, on je nešto izuzetno. Niko to u ovom vremenu ne zna, pa čak ne bi znao ni ja da mi on to nije pokazao, jer samo soko ima tu moć da sagleda i savlada vreme. To je razlog zašto ga zovem Soko Vremena. Na istom ovom svetu, dole, ispod neba, žive ljudi u svojim gradovima, civilizacijama, zgradama, kućama i... ništavilima. Napravivši svoju civilizaciju, žive na ivici postojanja. Gledajući njihova ponašanja, sisteme vrednovanja i stvar koju nazivaju 'politika', bio sam zbunjen pitajući se kako su opstali onako dugo. Ko zna šta bi se sve desilo da nisu sreli nas, lutajući kroz galaksiju, i prihvatili našu pomoć. Sigurno ih više ne bi ni bilo, a bila bi šteta da jedan tako čudan, lep i jednistven narod nestane. Ljudi nikad nisu bili kao mi, razlikovali su se u svemu. Oni nikada nisu bili saglasni jedno sa drugim i svako je voleo samo sebe. Na prvom mestu, oni su marili za sebe i svoju okolinu, za ono što je bilo njihovo, pa tek onda za sve ostalo. Nikada nisu razmišljali kao celina. Sve dok nisu sreli nas...
Sad sam se uverio u sve to, posmatrajući tu prastaru civilizaciju sopstvenim očima.
Ljudi su mi oduvek bili fascinantni, a najviše od svega njihovo potpuno organsko poreklo. Još uvek nisam u potpunosti mogao verovati jednoj tako čudnoj činjenici. Oni su, nesvesni svoje sreće da budu tako stvoreni, razvili potpuno automatizovanu civilizaciju, odbacujući organsko kao nesavršeno. Tada, oni još nisu znali za neverovatne darove koji dolaze od organskog porekla, koje mi nismo mogli imati, zbog drugačijeg početka. Mi smo njima zavideli na materijalnosti, telima, osećanjima i svemu što je ljudsko, a oni nama na bestelosnosti i večnosti provedene kao čista energija.
Zajedno se udruživši, postali smo vidno jači. Oba naroda. Naučili smo jedni od drugih sve što smo mogli. Oni su nas naučili šta su osećanja, šta je poezija i u čemu je čar ljubavi... A mi smo njih naučili tehnikama udruživanja, ne-ratovanja, međusobnog poštovanja. Ceo ljudski rod bio je dosta razdvojen, a mi smo ih udružili koliko smo mogli.
I sam se sećam njihovog dolaska, jer sam dosta star. Stariji nego što ijedan čovek može biti ili može zamisliti. Sećam se njihove i naše zbunjenosti pri susretu. Došli su u nekim komplikovanim letelicama, koje su više odmagale nego pomagale, ali oni to nisu znali. Trebalo nam je dosta vremena da se sporazumemo i shvatimo. Oni su imali drugačiji način komuniciranja - oni su PRIČALI - prenosili vibracije kroz vazduh i tako stvarali periodične fluktacije koje bi drugi čovek ČUO, tačnije osetio i razumeo. Ovaj način komuniciranja zahtevao je vazduh, kao na Staroj Zemlji.
A pošto smo mi bića od energije (za ljude samo svetlucave pojave) mi nismo mogli stvarati te fluktacije, pa smo im prenosili pozdrave TELEPATSKI, kako oni to zovu. Uskoro su i oni ovladali tom tehnikom, pa smo mogli razmeniti iskustva i prošlost naših naroda.
Dalje je sve išlo glatko i ispalo je da se suprotnosti ipak privlače, jer smo se mi i ljudi brzo zavoleli. Nama su ljudi bili fascinantni, a pogotovu njihova nepredvidljivost, a njima naša staloženost, složnost i moći.
Kad smo se tek upoznavali, ljudi su imali razne reči da nazovu i objasne ljudski rod, ali mi za naš rod nismo imali nijednu. Sve što sam do sada ispričao o nama, čuo sam od ljudi, jer nama je naše stanje potpuno prirodno i besmisleno za objašnjavanje. Nikada se nikakavim imenima nismo nazivali, a kad bi smo hteli da se nazovemo nekako, bili bi smo samo 'mi'. Tako su nas ljudi i nazvali - Mi. Istu reč su upotrebljavali i za množinu i za jedninu, jer nisu mogli razlikovati jednog od nas od gomile. Nikada to nisu naučili.
Ljudi su oduvek za sebe pričali sve najgore stvari, nisu sebe poštovali kao narod, a svi spisi koji su nam ostali iz ovog doba u kojem se sada nalazim, svedočili su kako je svet komplikovano i teško mesto za život. Pričali su kako je Stara Zemlja ovakva, onakva, ali je ustvari vrlo jednostavna i lepa. Ljudi nikad nisu uspeli da nađu svet sličan Zemlji i zbog toga će se mnogo kajati, u danima predstojećim. Pa, i sama činjenica da je ljudski rod nastao ovde svedoči o izuzetnosti sveta.
Ali to ljudi nikad nisu naučili.
Moje putovanje vremenom počelo je ovde, gde me je poveo Soko Vremena. On me je vratio u prošlost, u vreme koje sam već doživeo, ali na drugom mestu. Daleko, daleko odavde. Vratio me je na Staru Zemlju, u vreme koje ljudi nazivaju Dvadeset Prvi Vek, zaboravio sam zašto...
Nalazio sam se u jednom parku, gde su se ljudi okupljali bez razloga. Soko mi je bio vodič, a ja sam ga slepo pratio.
Bio sam u sred parka, prolazio pored ljudi, a oni me nisu mogli videti. Bili su zauzeti pričom... Kako je to čudno! Ovde su ljudi pričali, uopšte se ne štedeći na vazduhu! Nisu ni imali razloga, jer je Stara Zemlja jedini svet koji su ljudi videli da je imao toliko vazduha, da je svako mogao disati i pričati, a da nikad ne zafali. Kakva milina... Nisam znao da mogu izgledati tako divno, bezbrižno i srećno.
Posmatrao sam ih opčinjeno satima. Ispred mene su se dva dečaka igrala sa nekim... igračkicama, potpuno zauzeti u svojim mislima, ne mareći za ostatak sveta. Pored su se dvoje zaljubljenih držali za ruke, a tri momčića su se svađali čiji tata ima bolji auto. He, he. Ljudi i njihova beskrajno simpatična ljubomora.
U jednom trenutku, nisam više hteo da budem samo pasivni posmatrač, već sam hteo i da okusim dodir čovečnosti. Rešio sam da nađem jednog trgovca telima, kako bih imao telo za sebe. Ne štedeći se na vremenu, pretraživao sam ceo grad, tek da bih se na kraju nasmejao sam sebi. Pa, trgovci telima će biti izmišljeni tek za par milenijuma. Pih... Sad mi nije ništa drugo preostajalo, nego da isteram nekoga iz sopstvenog tela. To mi je bilo mnogo mrsko, ali sam morao okusiti ljudska čula. Morao sam.
Ipak, zbog toga sam i došao ovako daleko.
Osećao sam se kao da nazirem cilj Sokola Vremena, ali mislim da je to ipak bila samo varka. On je znao gde me je poslao i zašto i kakvog će to neposrednog uticaja imati na mene i moje vreme, a za mene će to znanje ostati zauvek nedostižno. Iako sam stariji od celog čovečanstva, nisam stariji od Vremena, a Soko je predstavnik njihov.
Prvi čovek na koga sam naišao bio je jedan dekica, koji je svirao instrument sličan gitari sa Stare Zemlje. Ustvari, to i JESTE bila gitara, jer sam se nalazio na Staroj Zemlji. Dekica je imao bradu, bio je obučen u neku odrpanu odeću i nije izgledao naročito zadovoljan. Stajao je u nekom zabačenom sokačetu, u kojem su retko ljudi zalazili, svirao tužnu muziku i tugovao u sebi. Ispred njega stajao je kofer sa nekim papirima i gvožđurijom - verovatno su to bile pare. Polako sam mu se približavao, a on je odjednom zapevao. Glas mu nije bio anđeoski, nije čak bio ni prijatan za slušanje, ali me je sam postupak toliko zapanjio da sam samo stao i saslušao ga do kraja. Otpevao je celu pesmu. Otpevao... Tek tako, a niko nije ni obratio pažnju na njega. Kad bi se ovaj čovek pojavio u mom vremenu, bio bi najuticajniji čovek na svetu. Čovek koji peva. Stara Zemlja i ljudi na njoj su me sve više zapanjivali, a njihove reakcije razočaravale.
Sada nisam imao drugog izbora, nego da isteram izmučenu dušu ovog starca iz njegovog tela. Krenuo sam prvo lagano, kako bi što lakše podneo gubitak.
Mislim da, iako nije stvarno znao šta mu se dešava, mi je u podsvesti preneo sva svoja sećanja, da bi ih sačuvao. Dok sam mu zaposedao telo, ceo njegov život mi je postao znan, sve njegove muke. Ljudi imaju taj poriv da se bore protiv vremena i zaboravljanja stvari, okrećući se prošlosti.
Mogu samo da zamislim kakvu je agoniju sad preživljavao, ali morao sam nastaviti...
I nastavio sam, a njegova se duša, na moje zaprepašćenje, radovala. Bila je srećna što je oslobođena granica tela i par trenutaka je lebdela pored mene. Onda je nestala. Ljudske duše ne mogu opstati dugo bez tela, kao naše.
Bio je solobodan, a ja sam bio u njegovom telu. I odjednom, svet je izgubio boju. Nisam više mogao videti pregršt živopisnih boja, koje su moje bestelesne oči mogle uočiti. Sve je postalo drugačije, a mene su obuzimala tuđa sećanja.
Svet mi nije više izgledao onako savršen, a tuđa sećanja su mi nametala krivicu. Poželeo sam da umrem. Polako sam spustio gitaru nazad u kofer i zagledao se u daljinu, na ivici plača.
U sred mojih najcrnjih misli, prišao mi je drugi čovek sa leđa i pre nego što sam ga video, rekao je:
„Deda, pogodi ko ti je došao. Čovek sa nožem.“
Okrenuo sam se kako bih ga osmotrio. Držao je nož u ruci, kao što je rekao, a u njegovim očima je besneo takav gnev kakav nikad nisam video. Slobodno bih mogao tvrditi da je ovaj čovek lud. Pokušao sam samo da odem od njega, kako ne bi došlo do incidenta, ali on to nije shvatao. Ipsrečio mi se ispred puta i rekao:
,,Šta je, deda? Ne sećaš me se?! Možda se sećaš moje majke?!“
Tražio sam odgovor u sećanjima ovog starca, ali ipak nisam prepoznao ovog čoveka. Samo sam ćutao dok mi je hladan čelik pritiskao vrat.
„Mislim da ćeš se setiti kad ti budem rekao da si je TI UBIO!“
Pre nego što sam stigao da zapitam tuđa sećama, nož mi zapara grlo i krv mi natopi odeću. Padoh, proklinjući sudbinu.
Sve se zamračilo na par trenutaka, dok sam tražio izlaz iz tela. Bio sam očajan, sećanja su mi i dalje mračila um, a osećaj hladnog čelika na vratu me je i dalje gonio. Uskoro sam ponovo progledao, ali ne tuđim očima.
Pred sobom sam imao telo starca, svoje bivše telo, unakaženo i iskasapljeno, a ubica je nastavljao. Nije mu bilo dovoljno što me je ubio, već je nastavljao da kasapi telo, kao da je lišen ljudskosti. Gnev u njegovim očima sad je zamenila ludačka radost i želja za ubijanjem i osvetom.
Kad je završio, samo je otišao, kao da se ništa nije desilo. Pre nego što se udaljio, uzeo je kofer sa gitarom.
Začu se vrisak devojke, koja vide moje bivše telo i pobeže iz sokačeta, prestravljena. Sećanja starca čije sam telo uzeo ostadoše u meni i ona su mi govorila da ovo nije prvi put da devojka vrisne kad ga ugleda. Sećanja su mi govorila koliko je ovaj starac bio nitkov, koje je sve zlobe počinio i da je zaslužio ovakav kraj. Ali opet, nisam ga mogao osuđivati... Ipak sam ga ja, na neki način, spasio sopstvene sudbine, tako da nije završio ubijen, već oteran, oslobođen tela. Osetio sam jedan veliki talas sažaljenja prema svemu što je ljudsko, ali nisam znao zašto. Da sam imao oči, zaplakao bih, ali me je bestelesnost osuđivala da trpim svoj jad.
Otišao sam odavde, nisam više mogao gledati ovaj prizor, koji mi je prizivao tuđa nevesela sećanja.
Bio sam razočaran ovim vremenom i načinom kojim su se ljudi među sobom ophodili. Ovo vreme bilo je daleko od savršenosti.
Ali... i daleko od nesavršenosti...
Ispred mene majka je zagrlila svoje dete, koje je plakalo od radosti. Ne znam i nikada mi neće biti potpuno jasno kako na tako malom svetu mogu živeti tako različiti ljudi? Svaki čovek ima neke svoje potrebe, koje drugi nema. Kako oni udovoljavaju svojim potrebama, a da nikoga ne ugroze? Kako oni žive? Da li se svakog trenutka plaše da će ih neko ubiti? Da li su uopšte svesni toga?
Možda je upravo to čar celog čovečanstva. Svaki čovek je različit, pojedinac i individua za sebe. Oni nisu kao moj narod, nerazdvojni, makar ih i vreme razdvajalo, kao mene sada. Čovek ne može opstati sam. To oni ne shvataju, ali će u dalekoj budućnosti shvatiti. Njihov životni vek je kratak, tako da ne mogu uvideti neke tako krupne stvari... Na žalost. Nadam se da će jednog dana to uspeti da prevaziđu uz našu pomoć.
Bilo je ovo lepo vreme, lep svet. Dobra kolevka za buduće civilizacije ljudi, jer će, kako nam istorija kaže, učiti na sopstvenim greškama i zlo će polako nestajati. Iako će Stara Zemlja nestati (doživeo sam to, u nekom drugom vremenu), sećanje na nju će zauvek ostati.
Znam da će Vreme zapamtiti. Soko Vremena je tu da nas podseća starim vrednostima i uči novim vrlinama.
Došlo je vreme da se vratim, nazad u svoje vreme u kome pripadam. Soko se pojavi predamnom, a ja sam morao da ga upitam nešto što me je već duže vreme kopkalo:
„Da li znaš kako izgleda budućnost mog naroda i budućnost čovečanstva?“
,,Upravo si je video“, odgovori mi glas njegov, a usta se ne pomeriše.
„Ne razumem. Vratio si me u prošlost čovečanstva, u vreme koje sam već doživeo, ali na drugom mestu...“
Začu se smeh.
„Zanimljivi ste vi ovisnici vremena, jer ništa ne shvatate. Ono što vi nazivate prošlošću i budućnošću je ista stvar. Sve što se jednom desilo, desiće se opet. Vaseljena i svi događaji u njoj se vrte u krug, kao planete oko sunca. Kada planeta prođe ceo krug oko sunca, vrati se u isti položaj, tamo gde je nekad bila. Tako je i sa događajima. Svejedno je vodim li te u daleku prošlost ili u daleku budućnost, jer ću te odvesti na isto mesto, u isto vreme.“
On ovde zastade, a ja nisam imao više šta da ga pitam ili da kažem, a on mi ispuni neizrečenu želju.
„Vratio si me“, rekoh. Bila je to očigledna stvar.
Ali Soko Vremena više nije bio tu, tako da ne dobih odgovor.
Nije bilo važno - bio sam ponovo kući, bio sam srećan.
Ali, duboko u mislima, osećao sam tugu, jedno osećanje koje sam naučio od ljudi. To je tuga zbog saznanja da sve što poznajem će nestati, pa i ja sam. Ništa nije večno, a vaseljena se vrti u krug. Hoće li se ikad nešto promeniti ili ćemo zauvek ostati ovisnici vremena? Ako se zajedno udružimo, Mi i Ljudi, možda otkrijemo tu veliku tajnu i pobedimo vreme. Dosta smo mu služili, došlo je vreme za borbu. Moje vreme.
Podigoh pogled gore, ka bezbojnom nebu i videh usamljenu pticu kako kruži oko mene. Zamislio sam se i došao do jedne zanimljive misli: Možda je upravo namera Sokola Vremena da uznapredujemo, da pobedimo vreme i oslobodimo se stega. Možda je Soko Vremena protivnik vremena i pokušava da nam pomogne, da nas ohrabri za borbu. Jer, kad pobedimo, večnost će nam biti otvorena i nećemo se više nikad vrteti u krug.
Da, došlo je moje vreme.
Maj-Jun.2007. |
|
|
Priče Naših Autora 
(0 vote)
