|
 Dejan Nenadov - "Elazar" (strip album)
UPPS Beograd, 2006.
Pustinja beskonačnosti
"Elazar", zaboravljeni klasik domaćeg stripa
Sve je počelo fantazmagoričnom slikom dvorca/grada uklesanog u kamen. Kadar je bio dovoljno velik da popuni čitavu stranu. Taj total grada razvio se u priču "Smrt u Vavilonu" i tako je Dejan Nenadov, slikar rođen u Novom Sadu 1966. krenuo u stvaranje jednog od najboljih ostvarenja u istoriji domaće devete umetnosti. Nenadova je još početkom osamdesetih (tačnije, 1982.) Dušan Vukojev odveo u "Marketprint" tadašnjeg prestižnog izdavača i upoznao sa direktorom i glavnim i odgovornim urednikom. Dve table stripa "Stražar" bile su dovoljne da Nenanadov potpiše svoj prvi profesionalni ugovor. Prva epizoda "Elazara" nastala je dve godine kasnije, i za nju je dobio prvu nagradu na konkursu časopisa "Vidici", a čitav serijal od pet epizoda stvaran je u periodu od dve godine. Baš kao što je to nekada činio Hal Foster, i Nenadov je na tablama pedantno upisivao mesec i godinu nastanka.
Konačno, svih pet priča objedinjeno je dvadeset godina kasnije u strip album koji kao izdavač potpisuje Udruženje za promociju i produkciju stripa iz Beograda kao prvenac u svojoj ediciji "Horizonti". Ova zbirka sadrži epizode: "Večna ptica", "Ružin dvorac na brdu Mitlah", "Bunar", "Na poljima đavolje trave" i pomenutu "Smrt u Vavilonu" koja je prva nacrtana, ali hronološki je poslednja, završna priča. Uvodni esej napisao je Marko Stojanović, a pored istog, na kraju je ubačena i biografija Dejana Nenadova. Svi primerci su numerisani i, što je redak slučaj u nas, potpisani od strane autora.
Čak i laik ne može da, iščitavajući album, ne primeti da dve decenije koje su prošle nakon nastanka ovog stripa ne utiču na percepciju samog dela. Maestralan crtež, detaljan i funkcionalan, sa stilom i poetikom koja se menjala iz epizode u epizodu, borhesovsko višeslojne priče sa poentom koja ne dolazi na prvu loptu deluju zrelo, ubedljivo i što je najvažnije - savremeno.
Ono što još više šokira jeste činjenica da je u vreme stvaranje ovog strip remek- dela Dejan Nenadov još uvek bio srednjoškolac.
Ne krijući da mu je sa literarne strane Borhes najveći uzor (toliko da se njegov portret pojavljuje u samom stripu na poslednjoj strani priče "Na poljima đavolje trave") Nenadov je crtačku veštinu učio od klasika poput Bilala, Moebiusa, Hermana... Nižući table prepune majstorski nacrtanih kadrova, on pripoveda legendu o mističnom kaganu Elazaru, vladaru velike države u pustinji, čoveku visokog morala, velike mudrosti i neutažive strasti prema životu. Strip nije vezan striktno za određeno mesto ili period u istoriji, što ga na neki način čini univerzalnim, a samo ime glavnog junaka je na momente drugačije u transkripciji što, po samom priznanju autora, daje privid apokrifnosti. Arhitektura i kostimografija ne pripadaju nijednoj prepoznatljivoj epohi ali imaju uporište u nekim realnim istorijskim tendencijama tako da su mešavina stvarnog i fantastičnog. To se pokazalo kao dobitna kombinacija, jer dok čitate strip imate utisak da je pred vama neko izgubljeno istorijsko delo koje za temu ima stvarne ličnosti i događaje koji su se zaista desili. A onda vas Nenadov iznenadi kadrom koji izgleda poput razglednice sa nekog drugog sveta, na primer: crtež zamka na četvrtoj tabli priče "Ružin dvorac na brdu Mitlah" gde isti podseća istovremeno na islamsku bogomolju, pravoslavnu crkvu i delo nekog zvezdanog arhitekte. Magija protkana setom, istorija protkana maštom, religioznost protkana misticizmom i Nenadovljev crtač protkan stilskim i crtačkim bravurama čini priče o Elazaru jednim od najubedljivjih domaćih stripova, nešto što u mnogim segmentima još uvek nije dosegnuto i prevaziđeno.
Specijalno za ovu priliku, autor je uradio i naslovnicu za album i to tehnikom ulje na platnu. Na njoj vidimo Elazara kao zamišljenog mistika, zagonetnih očiju i punih, životnih usana, iza njega je večita i beskonačna pustinja i arabeskni obrisi čarobnog grada. Stiče se utisak da Nenadov još uvek nije izgubio onu stvaralačku nit koja ga veže za ovog junaka i da u sebi krije još neku priču o velikom kaganu zamišljenog lica. Iako je strip napustio odavno, zbog, kako kaže, ubitačne kombinacije loših scenarista i još gorih izdavača/trgovaca koji umetnost tretiraju kao robu, on ne isključuje mogućnost stvaranja nekih novih priča o Elazaru.
Kada se osvrneno na istoriju devete umetnosti na ovim prostorima, naročito na njen vrhunac u osamdesetim, možemo videti vatromet ideja, stilova i poetika. Ipak, u masi kvalitetnih ostvarenja i autora, "Elazar" Dejana Nenadova ima svoje posebno mesto. Zbog toga, kao i činjenice da je strip u današnjoj Srbiji degradiran i oteran na marginu (što zbog krivice dežurnih mudrijaša koji u njemu nisu videli "umetnost", što zbog autodestruktivnog učinka nekih "ljudi od stripa") ostaje itekakav žal nad činjenicom da se Dejan Nenadov danas bavi isključivo slikarstvom i to tamo daleko, u Amsterdamu, gde živi još od 1992.
Paradoksalno, "Elazar" nije samo vanserijski dobar strip već i konkretni dokaz u šta je mogla da se izmetne domaća strip scena. Baš kao i u avanturama pustinjskog kagana, jedno oko domaćeg stripa gledalo je u raskošne čarobne gradove, a drugo u golu, beživotnu pustinju.
Ovo što danas imamo plod je takve šizofrenije. PRENEŠENO IZ ČASPISA "GRADINA" UZ DOZVOLU AUTORA I UREDNIŠTVA |
|
|
Recenzije 
(0 vote)
