 Invasion Recenzija U centru priče je psihijatar Carol Bennell (Nicole Kidman), razvedena samohrana majka koja sa sinom živi u Vašingtonu. Posle misterioznog pada Spesjs šatla na zemlju, primećuje da se nešto čudno dešava sa ljudima. Ubrzo saznaje strasnu istinu – virus je zahvatio stanovništvo planete i preti da je celu proguta pretvarajući ljude u bezemocionalne robove povezane u zajedničkoj harmoniji. Nešto mora da se učini. Carol i njenog sina jure horde „vanzemaljaca“. Ona saznaje da je u njenom sinu lek.
 Invazija je rimejk filma iz 1956. godine naslovljenog Invasion Of The Body Snatchers. Rimejk je režirao Oliver Hirschbiegl, nemački reditelj koji je našoj publici dobro poznat po filmovima Das Experiment i film o poslednjim danima Adolfa Hitlera koji bio nominovan za Oskara; međutim studio nije bio zadovoljan snimljenim materijalom, tako da je već posle 45 dana snimanja Hirschbiegl je zamenjen James McTeigue-om, čije je filmsko iskustvo ograničeno radeći kao asistent režije na Matriks trilogiji i drugoj epizodi Star Wars serijala. Međutim, McTeigue je najviše poznat po strip adaptaciji V For Vendeta iz 2006. godine. Bilo kako bilo, oba reditelja su uradila odličan posao. Teško je razgraničiti gde se završava rad jednog, a počinje rad drugog reditelja. Početak filma u kadrovima novinarskih „live“ izveštaja koji se brzo smenjuju, opisuje pad satelita na zemlju, da bi se ubrzo nastavio u slikanje idilične predstave majke i njenog sina Olivera koga igra sedmogodišnji Jackson Bond. Dalje, film se pretvara u klasičan triler u kome se „nešto čudno događa“. Sve ovo je prikazano dosta suptilno uz par digresija sa Daniel Craigom koji glumi lik Ben Driscolla. U narednim kadrovima atmosfera postaje haotična i furiozna; borba za svoj život i život svog deteta prisutna je sve do kraja filma u kome se prepliću scene jurnjave automobila i borbe sa „posednutima“.
Između filma Invazija i još jednog filma koji za temu ima haos i katastrofu, Rat Svetova, se može povuci jedna paralela. Pored toga što u njima glavne uloge tumače bivši supružnici Kidman – Cruise, oba imaju slične elemente. Pored pomenutog haosa i katastrofe koja preti čovečanstvu, oba filma imaju elemente roditeljstva i požrtvovanja sa kojima treba izaći na kraj u takvim situacijama. Oba roditelja imaju propali brak i malo dete koje moraju da vucaraju sa sobom. Spilbergovo ostvarenje mu je pružilo mnogo vise mesta da prikaže hipokriziju i paranoju od Invazije, kod koje je taj element prikazan jednom efektivnom filosofskom raspravom između glavne junakinje i ruskog ambasadora.
Veoma zanimljiva je i politička konotacija i pogledi scenarista na svetska dešavanja. Jako atipična situacija je da se neko iz Holivuda usudio da rezimira i možda čak i prizna novi talas ruskog gledanja na svetska dešavanja. Veoma retko u Holivudu su Rusi prikazani u lepom svetlu, doduše kroz lik apatičnog ambasadora. Njegova razmišljanja o čovekovoj prirodi su se pokazala istinita, što je postavljeno kao i sam rezime filma. Zanimljivo je bilo i gledaocima koja su upoznati sa političkim previranjima u svetu da gledaju posednute predsednike Georga Busha i Ugo Chavesa kako se rukuju uz obostrane osmehe na licu. Sve to postavlja popularno filosofsko pitanje u naučno-fantastičnim delima o mogućnosti i rešenjima utopije. Ako je utopija jedna jedinstvena harmonija među ljudima, onda je odsustvo bilo kakvih emocija jedino rešenje. Slično rešenje je dao i film Equlibrian, ali u zaključku filma ono je odbačeno od strane hedonističke filosofije današnjeg sveta i njenog poretka. Najveća prednost filma je njegova brza montaža i kamera koje odaju atmosferu klaustrofobije i haosa. U ovom slučaju montaža je prelomila izgled filma. Savremeni trend u oslikavanju haotičnosti, koji smo mogli da vidimo u desetine naslova samo ove godine je sklanjanje kamere sa svog stalka i preuzimanje u ruke kamermana što nam daje „podrhtavajući“ kadar. Isto je korišćeno i u ovom filmu sa mnogo stila.
Fotografija u kojoj preovladava plava boja odgovara atmosferi filma. I ostali elementi su sasvim solidni. Kostim, scenografija, itd. Nicole Kidman je za ovu ulogu dobila 17 miliona dolara. Ona je sasvim prikladan izbor. Uloga majke joj očigledno leži, a naročito ako još mora da spasava svoju decu. Ali, za razliku od slične uloge u hvaljenom The Others, Kidman ne uspeva da iskaže svu srčanost sa kojom je prišla filmu iz 2001. Njena kreacija žene psihijatra zabrinuta za svoje pacijente je dosta trivijalna, izgrađena na stereotipima iz ranijih filmova. U ulozi moderne, samohrane majke se bolje snalazi. Možda već sa promenom reditelja, ali u ostatku filma, od trenutka kad počinje „da shvata sta se događa“, Kidmanova deluje mnogo uverljivije i nadahnutije. Ipak, imajući u vidu ciljnu grupu, kojoj nije toliko važna njena gluma, koliko njen izgled i popularnost, Nicole Kidman je odličan izbor i vredi svih 17 miliona. 
Daniel Craig, koji možda nije ni imao mnogo prostora u filmu, deluje bledo i neuverljivo, ali, ipak, ne i loše. Njegova platonska ljubav prema liku koji igra Nicole Kidman se dovoljno oseća, ali ne izaziva nikakvo veće osećanje kod publike. Ovu ulogu je Craig dobio još pre snimanja James Bonda, a sa Kidmanovom če glumiti u još jednom filmu do kraja godine. |
|
|
Recenzije 
(0 vote)
