 Ispovest Večnosti 3 Proleće je hodalo krupnim koracima, svojim krilima leptira je već u punom zamahu gutalo sate svojega života. Sunčeva svetlost je tog jutra jarko blistala po nebu, proždirala je sve pred sobom. Miris tog proleća se nije ustezao da zaviri i u najtanje pore čoveka kako bi ga isterao napolje.
Iz nekog razloga odlučio je da se malo prošeta kroz taj grad. Iako nije imao običaj da to radi, i nije to radio punih godinu dana, tog jutra nešto ga je nateralo da to uradi. U poslednje vreme radio je neke stvari bez ikakvog razmišljanja ili ustezanja. Sedeo je u tramvaju spokojno čekajući svoju stanicu, za to vreme je razgledavao današnje novine. U njima je pronalazio sve one iste vesti nasilja na koje bi nailazio i u drugim delovima sveta. Čovek. Star je najmanje milion godina i još uvek nije uspeo da se odvoji od svojih zemaljskih potreba. Smešio se toj istini, taj isti čovek što će još dugo vremena u neznanju tumarati mračnim tunelima svoje evolucije. Smešio se i jedan dečak odmah iza njegovih leđa, to je bio isti osmeh, iz istih razloga Nekih dvadeset minuta kasnije šetao se Kalemegdanom sa novinama u ruci i pogledom ka dečurliji koja su se tu već igrala. Još jednom je osetio tu malenu iskricu zavisti prema njima. Voleo bi da još jednom bude samo dete, jedno obično dete sa neznanjem celoga ovoga sveta. Pronašao je sebi jednu klupu, to nije bilo ono njemu omiljeno mesto ali je bilo dovoljno blizu. Uzdahnuo je, osvrnuo se oko sebe kao da je tragao za nečim, a onda se spustio na to obično drvo. Taj ritual je radio skoro deset godina u kojem god se parku našao. “Zdravo.“ Taj glas, ta reč, sve do tog trenutka nije ni jednu misao posvetio tom dečaku, ali već tada u tom malenom treptaju svemira, znao je. Kao i prvog puta, susreo se sa tim malim tamnim očima poput nekog iznenađenja ali i još nečega. Neki jezivi osećaj poput hiljadu iglica je pojurio niz njegova leđa. Taj dečak je zaista imao neki uticaj na njega i to se njemu samome nije mnogo dopadalo. “Poneo sam ovog puta svoj šah.“ Reče mališa i pokaza ono što je u svojoj ruci držao. Pokazao je to sa onim svojim osmehom. Ilija samo ostade sa svojim pogledom u njega, kao da je zaboravio na ceo ostali svet. “Kako...“ “Čista slučajnost ako verujete u tako nešto.“ Odmah mu odgovori taj neobični dečak kao da je znao šta će ovaj da ga upita. Pružio mu je odgovor a onda se jednostavno bez pitanja samo pridružio tom svojem prijatelju. Za tren oka je otvorio svoju šahovsku tablu koja je još uvek mirisala novo, i počeo da namešta figure. “Zar ti nemaš ništa drugo da radiš u svome životu?“ “Ja sam nešto poput tebe, usamljen, bez obaveza, samo putnik života, nevidljiv za ceo svemir ali stvaran koliko i samo vreme.“ Izvanredan rečnik koji je posedovao taj dečak je sve više dolazio do svog izražaja, i sve manje je ličio na nekoga sa tim godinama. Još jednom se Ilija našao u nekom vančulnom vremenu gde je postojao samo taj dečak od deset godina, i nečega se odjednom setio da ga upita. “Kako se zoveš dečače, nisi mi rekao svoje ime?“ “Ognjen. Ljudi svemu i svačemu vole da daju imena.“ Veoma jasno i glasno je rekao svoje ime, ali ostalo što je imao da kaže je uradio nekakvim polu šapatom. Ilija ga nije najjasnije čuo ali mu se u tom trenu učinilo da ni ne treba. “Zašto ljudi imaju običaj da daju imena svemu u svojem svetu, bilo to živo ili mrtvo, zar to nije bolesna navika?“ Sasvim ozbiljan pogledao ga je sa tim pitanjem. Izgleda da je stvarno želeo da čuje odgovor na to. Iliji je trebalo par sekundi da shvati šta ga je taj mališa pitao.. zatim se nasmejao sebi u bradu. Iako je raširio novine još u momentu kada je zauzeo tu klupu, sada mu one nisu bile potrebne. Imao je neku drugu razonodu. “I mene je to ranije zanimalo, ali nisam uspeo da pronađem odgovor i na kraju prestao sam da razmišljam o tome. Pretpostavljam da je to potreba u svakodnevnom životu.“ Pognuo je svoj pogled ka šahovskoj tabli. “Ljudi imaju i previše potreba u svakodnevnom životu, i mislim da je sve to samo kako bi prevarili dosadu.“ “Zar to nije isti razlog i kod tebe, igraš sa mnom šah kako bi prevario tu dosadu o kojoj pričaš?“ Ognjen nije odgovorio ništa na to pitanje ali je odigrao svoj potez, međutim Ilija je već imao odgovor na to. “Pogledajte sve te ljude oko nas, svi oni imaju nešto da rade u svome životu, zar je njima potrebna neka igra kako bi prevarili dosadu? Svi oni pokušavaju da prevare nešto Ognjene. Dosadu je veoma lako prevariti ili još bolje pobediti, ali neke druge stvari u životu su mnogo teže i opasnije prevare, vuku za sobom grehe poput senke noći.“ Dečak ga još jednom pogleda na trenutak, zatim se vratio tim figurama na crno beloj tabli. Partija je hodala nestvarnom brzinom. “Šta je po vama prevara, i šta to može jedan čovek da prevari?“ Ognjen je bez ikakvog ustezanja upitao Iliju u vezi toga, ali ga je sada sačekao na taj odgovor sa dubokim pogledom svojim sitnim očima. Čovek koji je razmišljao o svojem narednom potezu u partiji, nije se mnogo obazirao na taj pogled dečaka, samo je pomerio figuru. “Čovek može da prevari svoju devojku, svoju ženu, svoju sudbinu sa čime će kasnije da se pogleda oči u oči sa smrću, ali ako uspe da prevari svoj odraz u ogledalu, ili svoju senku, to neće biti samo greh.“ Ono što Ilija nije primetio u samome dečaku jeste maleni odjsaj u očima Ognjena, sjaj tamnog baš u trenutku kada je pomenuo reč smrt. “Govorite o zakonima svemira, o zakonima koje nikada niko nije ni u jednom deliću sekunda svojega života uspeo da prevari.“ “Znaš li išta o tim zakonima dečače?“ Ilija ga je osmotrio na trenutak ali već u sledećem bacio je pogled ka drugim ljudima koji su se šetali. Još jednom se osećao izuzetno opuštenim, kao da je poznavao tog dečaka godinama a ne jedva dva dana. Ustvari je osećao kako uživa u toj igri kao onda kada je bio veoma mlad. “Znam dovoljno da će svako odgovarati za svoje grehe, bez obzira da li je njihova težina mala ili velika. Istina je da smrtnici imaju slobodu ali čak i ona ima svoju granicu, baš kao i sam svemir.“ “Tačno, ali mnogi smrtnici to ne znaju, i onda o čemu to pričamo?“ ”O uglu gledanja na život i smrt.“ “Tačno tako, neki misle da je moguće prevariti svoju sudbinu ili nešto drugo poput odraza u ogledalu, ili svoju rođenu senku. Neki drugi misle da je to apsolutno ne moguće, a opet sve zajedno ih možemo nazvati varalicama jer su prevarili svoju devojku, svoju ženu.“ Partija šaha između njih dvojice se pribižavala svome kraju, ali taj razgovor je izgleda tek odpočeo. ”Reci mi nešto, kada bi mogao da podeliš imena nečemu poput smrti, sudbini, vremenu, dosadi i prevari, da li bi to uradio?“ ”Šah Ognjene. Da, kada bih imao tu soluciju uradio bi to. I ne bi se u tome mnogo dvoumio, tačno bi znao koja imena da podelim kome.“ Smejao se uz te svoje odgovore Ilija, ali se pri tome zakašljao, to je nateralo taj njegov osmeh da isčezne. Dečak ostade sa svojim crnim očima u njegovo staro izrezbareno lice. Kao da je tražio nešto u tim linijama. “Da li znaš da se mogu videti godine u linijama posečenog drveta?“ “Naravno Ognjene, tome te je naučio tvoj otac, zar ne?“ “Da, a da li znaš da je tvome komšiji doktor rekao da će živeti još par meseci ili još manje?“ Iliji se iznenada ukoči pogled u tog dečaka. “Ne znam o kojem komšiji...“ “Radovan ti nije ispričao o tome, jel tako?“ “Kako ti...“ “Ali ipak ti je ispričao svoju teoriju o ljudima koji se sakrivaju iza tih belih mantila, Šah tebi Ilija. Da li sam u pravu?“ Razapnut između želje da pobedi tog dečaka u šahu i te priče o njegovom komšiji, pružio je pogled ka toj igri. Pružio je svoje misli u pravcu slike pred njegovim očima, slike Radovana. Nesigurno, pomerio je figuru kralja ka svojoj desnoj strani, i zaklonio ga drugom figurom, lovcem. “Šah-mat Ilija, izvini zbog ovoga ali moram da idem. Hoću da zadržiš ovaj šah do sutra jer nemam vremena da ga ponesem sa sobom.“ “Sačekaj malo ...“ Dečak je već ustao. Zaista je žurio. “Moram da idem. Vidimo se sutra.“ Krupnim koracima otrčao je odatle i za nekoliko minuta već je nestao među drugim ljudima. |
Priče Naših Autora 
(0 vote)
