 Ispovest Večnosti SF-Serbia Tim Vam predstavlja "Ispovest Večnosti" Šakota Nenada. Priču iz sedam epizoda, koje ćemo u narednom periodu postavljati ovde, kako bi ste mogli da se tresete u iščekivanju nove epizode, kako bi uživali u priči. 2. Dečak ne reče ništa, samo se još jednom osmehnu i to na isti način, kao da nije znao za nijedan drugi. Ostao je očima skoro zamrznut u pogledu tog čoveka ispred sebe.
“Hoćete li da odigramo jednu partiju?“ Pitanje je došlo iz neke daljine, i dugo je putovala do samog Ilije, nekoliko sekundi mu je trebalo da otvori svoje usne kako bi mu odgovorio ono za šta je bio upitan.
“Da li ti uopšte znaš nešto o ovoj igri?“ Mali ga je razumeo, klimnuo je glavom kao pozitivan odgovor ali je osetio da to neće biti dovoljno. “Mislim da znam par dobrh poteza.“ Reče on i krenu rukama ka tabli koja je hladno stajala na klupi između njih dvojice. “Mogu li?“ Upitao ga je ponovo. Ilija mu dozvoli.
Dečak uze staru šahovsku tablu povećih dimenzija, otvorio ju je veoma nežno i oprezno, a zatim poče da premešta figure napolje.
Ilija, samo jedan usamljeni čovek koji pronalazi u šahu način kako da ubije svoje slobodno vreme, sada je imao nekoliko slobodnih trenutaka da posmatra tog dečaka. Nešto u njemu je pronalazio neobičnog, nečeg čudnog, i nije mogao da pobegne od tog osećaja. Dečak poče da namešta figure na njihova mesta, a to je radio i dalje izuzetno pažljivo, precizno. Kao da je to u dečakovim rukama bio nekakav ritual. Primetio je Ilija da je mališa uzeo crne figure za sebe, i nekako mu se to učinilo kao prirodno, nije umeo to da opiše samome sebi ali je tako jednostavno osećao. Pokrenuo je ruke ka svojim figurama kao nekakav robot kome je tako nešto prosto bilo naređeno. “Šah je jedina igra poznata običnom ljudskom biću koja u sebi krije onaj drugi svet nas samih, svet gde stanuje sama tvar večnosti, duša.“ Moglo je jasno da se vidi koliko je bio zanesen u toj svojoj maloj pričici, zbog toga na kratko je čak i nasmejao starog Iliju. Dečak ga pogleda sa malenim osmehom, i on je svatio da je taj čovek počeo da se opušta. “Da li znate priču o tome kako je nastala ova čarobna igra?“ “Ti zaista voliš šah, kao da te ništa drugo ne interesuje?“ Mališa podignu pogled ka njemu, bio je to veoma ozbiljan pogled gde je bilo jako malo mesta za nešto drugo. “Da li ima nečeg lošeg u tome?“ Sada je već delovao kao da ga je to njegovo pitanje uvredilo. Ilija se još više nasmeja samome sebi. “U redu, u redu, hajde da počnemo ovo neobično jutro.“ Podigao je ruke stari usamljenik kao da se branio od nečega mnogo snažnijeg nego što je bilo to pitanje dečaka. Podigao je lagano jednog piona naspram svoje Kraljice, i pomerio ga dva polja napred. “Imam samo deset godina života za razliku od vaših pedeset devet sa današnjim jutrom, i za sada hoću da naučim ovu igru i ništa više.“ “Kako ti znaš da ja imam...“ “Rekao mi je vaš komšija Radovan. Vi ste na potezu.“ Vratio je pogled na partiju koju su započeli, iako je imao još jedno pitanje povodom toga, odigrao je taj sledeći potez. “Nekada davno, u vremenu kada se život živeo licem časti i ponosa, u vremenu kada je ljubav ličila na samu sebe, negde u jednom Kraljevstvu, eto iz čiste dosade, Kralj je naredio svojoj dvorskoj ludi da smisli igru u kojoj mu nikada neće biti dosadno.“ Dečak nastavi svoju započetu priču o Šahu, nije želeo da tek tako ostavi starog Iliju bez te pričice. On mu ništa ne reče, polako se predavao toj samoj igri, ali ga je ipak slušao. “Ta dvorska luda zvala se Arela, ćerka jednog od baštovana, koju je u jednoj ludoj noći sam Kralj spasio od smrti tako što se umilostio nad njom i dao joj posao dvorske lude. Kako je volela izazove, ovaj zadatak kojeg je dobila jednog sumornog kišovitog dana u zamku, joj je dao snagu za njenu bujnu maštu i mnogo čega drugog u svojoj glavi.“ “Čuo sam razne varijante te priče, ima li nekog smisla što je sada i ti prepričavaš iz ljubavi prema ovoj igri?“ Uz to pitanje odigrao je svoj potez, nije ga ni pogledao povodom toga. “Nemoj potcenjivati jednog dečaka i njegovu ne gostoljubivu maštu, ponekad je mudro samo saslušati ono što dečak ima da kaže.“ Ilija ga pogleda ali sada dosta drugačije, da li se on to varao ili je u tom novom glasu dečaka primetio nešto starije od njegovih tih deset godina.. Ipak morao je sebi da prizna da je mališa bio u pravu. Dečak ga takođe nije pogledao prilikom svojeg argumenta zbog kojeg je njegov suparnik ostao zbunjen. Sada je i on odigrao svoj potez i na taj način mu uzvratio na isti način. “Uglavnom, imala je rok od tri dana da smisli tako nešto, u slučaju da joj ne pođe za rukom u tome, snosiće neke posledice. Obećao joj je da u sve to neće biti umešana smrt. Neki su govorili da ju je Kralj posebno voleo, kao da joj bio drugi otac.“ Partija je imala svoj korak baš kao i ta priča o kojoj je besedio taj mali nepoznati dečak, a vreme kao da se polako gubilo u svemu tome. “Te iste noći sedela je na svome krevetu i smišljala igru, celu tu noć i sve do samog svitanja kada su ptice počinjale da crvkuću ona je smišljala, ali na kraju, njen uloženi trud se isplatio.“ “Smislila je igru od šezdeset i četiri polja crno bele boje, verovatno je tu igru boja preuzela sa svoje uniforme u zamku, da li sam u pravu?“ Nasmejani Ilija upitao je svojeg novog poznanika znajući dobro o čemu to govori, gledao ga je sa isčekivnjem da svakoga trenutka potvrdi ono što mu je rekao. Dečak ga je samo gledao na onaj isti način kao i prvog puta, kao led ledeni u svojem pogledu. Ilija ponovo oseti onu čudnu jezu kako poče da mu se penje uz leđa, nevoljno ali ipak, skrenuo je pogled na te figure. “Istina je da je te boje koje sada ja i vi pokrećemo svojim umovima sa naučenom veštinom, preuzela sa svoje odeće, ali to ipak nije razlog da joj se rugate sa svojim znanjem svetskog putnika, a nije lepo ni prema meni.“ “U redu, u redu, moja greška, samo nastavite mladi gospodine.“ Smešio se Ilija, još jednom je pokazao svoju neozbiljnu stranu prihvatanja cele te priče. Nije on hteo time da ga uvredi, ali nije mnogo imao smisla za bajkovite priče. Nekada kada je bio mlad, ali sada... "Da nastavim, ...otišla je kod svojeg oca i zamolila ga da joj izrezbari tačno trideset i dve figure sa određenim oblicima i njihovim visinama.“ “Zar nisi malo pre rekao da joj je otac bio baštovan?“ Po treći put ga je prekinuo jer je naravno primetio jednu malu nepravilnost u toj njegovoj priči. Morao je odmah da ga upita. “Naravno, rekao sam. Međutim taj čovek je imao veoma spretne ruke i sa njima je umeo da uradi svakakve interesante stvarčice, pa čak i da pravi rezbarije od drveta. Ustvari, to je radio iz same ljubavi.“ “Dobro, ...ti si na potezu mali.“ Pokazao mu je rukom ka tabli kako u svemu tome ne bi zaboravio na samu igru. ”Otac ju je slušao puna dva sata, ispričala mu je sve ono što je mislila da bi trebalo da zna. Na kraju, čovek se dao na posao.“ “Gde je tu priča o pravilima same igre, kako je to smislila?“ Pomalo nestrpljivo ali i zbog toga što je želeo da bude učesnik svega toga čisto iz neke zabave, upitao ga je još jednom. “Zbog tvoje nestrpljivosti taj deo priče ti neću ispričati, ali sam imao i tu nameru, ...hoćeš li mi sada dopustiti da završim svoju priču?“ “Nema problema. Šah.“ Izgovorio je tu reč od tri slova tonom nekog ko se svo vreme samo igrao sa svojim slabijim protivnikom. Dečak ga još jednom oštro pogleda, ali se ovoga puta iznenada samo tiho i nasmeši. Zastao je sa svojom pričom samo na trenutak kako bi odigrao svoj naredni potez, i ovoga puta je uspeo ponovo da ga zbuni, ali sada na tabli gde se odvijala sasvim neka druga priča.“Sledećeg jutra, znači čitav jedan dan ranije, donela je svome Kralju ono šta je tražio, igru u kojoj mu nikada neće biti dosadno.“ Dečak je sada iznosio tu priču pred Ilijom potpuno zanesen njome, poenta svega toga se približila svome kraju. “Na njeno iznenađenje Kralj ju je odmah upitao kako se zove ta igra, i naravno devojka mu je ostala uskraćena u tom odgovoru. Vidiš, ta devojka je toliko vremena potrošila smišljajući samu igru da je zaboravila na jedan maleni detalj koji se tiče imena igre.“ Odigrao je dečak svoj naredni potez, uradio je to u trenucima kada je završavao svoje poslednje reči. “Ono što ti nisam rekao je ime njenog oca.“ “Kako je bilo njegovo ime?“ Upitao je Ilija uz svoje novi potez. “Ilkišah. Ona je toj igri dala ime po svome ocu. Ujedno... Šah-Mat.“
|
(0 vote)
