Ispovest Večnosti

“Proleće je malo ranije pokucalo na vrata Beograda, hladni vetrovi beline se tome nisu nadali. Otrčaše dalje bez ijednog pozdrava. Nebo je još jednom obuklo svoje odelo plavetnila, snegu je zaista dolazila smrt.”

1.

Koračao je ravnomernim sporim koracima ka klupama u parkiću, gde se nalazilo njegovo omiljeno mesto gde bi ubijao svoje omatorele sate, i u tome mu je sasvim uspevalo. Šah je bio dobar prijatelj. Bacio je još jedan pogled ali ovoga puta ka nebu; Proleće je cvetalo.

Razmišljao je u tim svojim dugim koracima o svome komšiji; čoveku su rekli kako ima slabo srce i da bi trebalo da se pazi. Radovanu je to izgledalo kao neki vic, imao je svoju teoriju o tome.

Uzdahnuo je sa notom umora u svojim kostima a onda se spustio na tu klupu, njegov svet je sada mogao da se odmori. Nekoliko klinaca se igralo sa nekakvim kerom nedaleko od njega; nekada je i on bio tako mlad.

“Zdravo Ilija” Reče jedan glas iza njega.

Čovek se trgnu iz svojih misli sa pogledom bledila u tog dečaka. Mališa je imao neki čudan osmeh. Prvi put ga je video u svome životu.

“Zdravo mali, ... da se nisi izgubio?”

Za neko čudo mnogo njih se gubilo u njegovom kraju, uvek bi mu tako prišli i upitali gde je ova i ova ulica. Pitanje je došlo iz tog pravca kao nekakav refleks koji se pokrenuo sam od sebe.

Dečak se sada osmehnu još jače, ali je i to izgledalo nekako čudno, Ilija nije mogao sebi da opiše zašto. Ipak, zadržao je pogled ka tom dečaku isčekujući odgovor.

“Ne, ustvari, Vas sam tražio. Mogu li da vam se pridružim?”

Dečak je imao ne više od deset godina, obučen kao i svaki drugi klinac iz komšiluka, i nije delovalo ništa drugačije od ostalih.

Čovek mu ništa ne odgovori ali mališa je imao neku rešenost da se nađe u društvu tog starog pustinjaka. Smestio se preko puta njega kao da nije imao ništa drugo da radi tog jutra.

“Moj otac je čuo za vas, kako igrate ovde šah, i da ste veoma dobri u toj igri umova. Poslao me je da me naučite kako se to radi. Hoćete li?”

Dečak je odmah prešao na stvar, onako nevino i iskreno rekao mu je ono što je najviše zanimalo tog čoveka, makar u tom trenutku.

Ilija stade da ga gleda sada drugačije, kao da se sada cela slika menja iz korena, pitao se da li je onaj šaputavi glas mislio na ovo kada mu je rekao da izađe napolje sa šahovskom tablom.

“Kako se zove tvoj otac, da li ga ja poznajem?” Učtivost se tek sada probudila u tom svetskom putniku.

“Ne verujem, stalno je na putovanjima po svetu, ... on je diplomata.”

“Kako onda zna za mene?”

Dečak uzdahnu, svatio je da će ovo biti malo dosadno, ali je i to moralo da se obavi. Čovek je tražio objašnjenje. Osvrnuo se na trenutak u nešto iza sebe, ali je brzo vratio pogled ka svome učitelju.

“Znate, ja sam ostavljen da živim i snalazim se sam, ako ne računam njegove prijatelje sa posla. Upravo su mu oni rekli za vas, otac mi je naredio da vas pronađem i zamolim za tu uslugu.“

Ilija je još jednom zaćutao gledajući u tog klinca, delovao je kao da je zaista govorio istinu. Počelo je ovo da ga zanima.

“Ostavio te je samog? A tvoja majka, zar ona nije sa tobom?“

“Majka mi je umrla pre dve godine, od tada smo ostali samo ja i otac; uglavnom samo ja. “

“Žao mi je što to čujem, ... da li ti neko pomaže? “

“O da, nekoliko njih. Nije meni tako loše kao što mislite, a pored toga svakog prvog Ponedeljka na moju adresu dolazi pošiljka iz tatine banke, to na kraju daje stvarno lepu sliku, zar ne?“

Smešio se mali dečak sa tim pitanjem, mislio je da će tako da dobije neku podršku ili slično za taj svoj opisani život. Umesto toga, čovek u svemu tome nije pronašao ništa što bi odobrio. Samo je ostao uperenih očiju u tog malog jutarnjeg gosta. Zaista, upoznao je taj stari čovek mnogo ljudi u svakom kutku sveta, ali ovakvog dečaka nije nikada nigde.

“Hoćete li da odigramo neku partiju šaha?“ Osmeh na tom malom licu je brzo nestao u zamenu za novo njegovo pitanje.

“Zašto baš hoćeš da te ja naučim šahu? “

Iz nekog samo njemu poznatog razloga želeo je da čuje odgovor i na ovo pitanje, dečak ga pogleda sada drugačije.

“Otac mi je rekao da vas nešto upitam povodom toga. Mogu li?“

Od trenutka kada je taj dečak naišao, stari Ilija nije ispuštao svoj pogled sa njega, gledao ga je pravo u te male tamne oči kao da je tražio nešto u njima samima.

“Šta da me upitaš?“ Upitao ga je za to kao da nije bio svestan sebe.

“Legenda kaže da u svemiru postoji samo dva Kraljevstva i u njima ta dva Kralja sa jednom istom željom. Kakva je to želja Ilija?“

Zategnuto ozbiljno lice starog Ilije je sada ostalo poput kamena pred pitanjem tog dečaka, izgledao je kao da je celo vreme na trenutak zastalo na njegovom licu, u njegovim očima.

“Večnost pobede.“ Reče veoma tiho Ilija.

Average user rating

   (0 vote)